Sunce još ne izlazi.
Lenjo, i tek poluglasno, izgovaram njeno ime.
Ne odgovara.
Drmam je, isprva nežnije, a onda malo grublje.
Ne pomera se.
Ustajem iz kreveta i posmatram je.
Diše.
Hvatam je za ramena, uspravljam je i obrćem u krevetu.
Noge stavljam na jastuk, a glavu tamo gde su joj bile noge.
Spava kao beba.
Sunce počinje da se probija kroz zavese.
Kroz prozor uleće mala ptica pevačica.
Nadleće njen jastuk, vrti se oko nogu, a onda izleće napolje.
Stojim nepomično.
Ptica nanovo uleće u sobu i sve se ponavlja.
Nakon što ptica izleti, još jednom je uspravljam i okrećem.
Vraćam joj glavu na jastuk, a noge na dno kreveta.
Ptica ulazi u sobu po treći put.
Leti joj oko glave i iznenada sleti na mekanu ćubu njene kose.
Došeta do poluotvorenih usta i nestane u njima.
Ona se budi.
Zeva.
„Dobro jutro“, kaže mi cvrkutavo.
„Dobro jutro“, odgovaram.
Ničim ne pokazujem da znam da je natprirodna.
