POLUČOVEK

 

Ne znam da upalim vatru.

Koliko me to manje čini čovekom?

I šta sam to ja onda postao?

Hiljadama godina unazad

ljudi su obožavali vatru.

Sasvim zasluženo.

Davala im je toplotu i sigurnost

od opasnosti koje je skrivala noć.

Hranu je činila ukusnijom i mekšom.

Pomoću nje topili su zemlju

i pravili oruđa i oružja.

Vatra je bila Bog

i način da se obratiš bogovima.

Vatra je bila pupak svakog doma.

Stojim nad šporetom sa ravnom pločom

i nisam siguran na koji simbol

prvo da položim prst.

Da li izaberem ringlu,

pa podesim jačinu, ili podesim jačinu,

a zatim izaberem ringlu?

Ne znam da upalim šporet.

Plaši me veštačka inteligencija.,

Sasvim zasluženo.

IZLAZ

 

Zatvorska bolnica.

Ubice, nasilnici, nesrećnici,

izgubljeni, izgnani,

odbačeni i polupobačeni.

Niska čela, bezube duplje,

pogledi nemirni,

tela neuravnotežena.

Debeli kaputi

i izgriženi nokti.

Talozi crnog

na prostorijama i ljudima.

U mrkim hodnicima

kamera se pali.

Odjednom,

oko objektiva

skupljaju se kao muve.

Strah ih je.

Stid ih je.

Samo isprva.

Ubrzo, svako

ima za javnost

jednu pesmu.

Iz sećanja

da bez osećaja

za melodiju otpeva,

da mucajući

tiho, pa sve glasnije

naizust izrecituje,

da sa gužvanog papira

svečano pročita

kao da se svetu,

i sudu

poslednji put obraća.

O bolesti ne pričaju.

Ni o zločinu.

Samo pesmu,

ako mogu da podele.

Zatvorska bolnica.

U njoj poezija.

Nema drugog izlaza.

LJUDSKOM ZLU SVAKA UNIFORMA STOJI KAO SALIVENA.

VARKA

 

Negde iza očiju

i između dva uha

sedi neko

ko misli da je Ja.

Kroz oči svet 

osmatra i osuđuje,

kroz uši samo

uvrede i laži osluškuje,

i sve o sebi

i o svetu

misli najgore.

Ali vara se.

Nije svet pakao

ma koliko na njega

podsećao,

nit je on Ja

ma koliko sa mnom

sličnosti imao.