U
prizemlju su se hranili budžovani. Uglavnom vlasnici jahti nad kojima su balili
turisti koji su šetali marinom. Bogatuni su jeli sendviče, pili pivo i nosili
kačkete, jer kad si toliko pun love jednostavne stvari ti dođu kao egzotika. Klub
je, razume se, bio zatvoren za javnost.
Na
spratu iznad, nalazio se restoran za plebs. Daleko lepše uređen. Sav u belim
površinama, ukrašen drvetom i mermerom, prodavao je japanski minimalizam uz
mediteranski hedonizam. Svako ko bi seo za sto mogao je da se oseti kao vlasnik
neke od jahti koje su mu se ljujale pred nosom. To je valjda i bio glavni trip
restorana. Da se osetiš bogatiji nego što jesi i platiš za to više nego što
možeš da priuštiš.
Batica
za stolom broj šest bio je tipičan gost. Crne peglane lone, fina šulja, ali ne dovoljno
fina, i naravno, gilje. One ih uvek odaju. Očigledno gažene barem godinu dana.
Bogatuni to ne rade. Ni s najdražim komadima.
Naručio
je najskuplje jelo sa menija. Uvek to rade. Nažalost, retko kad to mogu da
isprate sa flašom najboljeg vina. Njega ne služimo na čašu. I ja sam ga probao
samo jednom. Nakon neke proslave, Koreanci japiji ostavili su pola litre da
vetri na stolu. Iskapio sam ga u garderobi sa šeficom smene.
Batica
je u međuvremenu uživao u rib-aju. Razvlačio ga je po ustima lagano, kao žvaku.
Nikome se u ovom restoranu ne žuri jednom kada dobije hranu. Možeš da obrišeš tonu
čaša i escajga, dok ne pređu na dezert. A za dezert vole da se kurče. Sve su
cene približno iste, pa onda pitaju za svaku stavku sa menija. Kao da ih zabole
za sastojke i kalorije. Samo jedu govna pre nego što se zaslade. Sve u svemu, načekaš
se dok ne zatraže račun.
Batica
je najzad podigao ruku.
Cifra
nije bila astronomska, ali bila je dovoljno krupna da nabacim malo širi kez dok
sam u glavi preračunavao procente, a njemu pružao kožne korice sa utisnutim imenom
restorana. Udaljio sam se od stola nečujno kao veverica, a onda, grickajući
bademe iza šanka, čekao trenutak da pokupim svoj plen. Klimnuo je glavom.
Par
novih, kao ispeglanih, krupnih novčanica. Kusur sam vratio u sitnim i
izgužvanim, kako bi im umanjio vrednost i želju da ih zadrži. Uprkos tome, baja
je svaku ponaosob ispravio, a onda redom stavio natrag u novčanik. Čak je i
kovanice naslagao jednu na drugu i gurnuo sebi u džep. Nije mi ostavio ni cent.
Nisam mogao da verujem.
„Gospodine“,
rekao sam najljubaznije što sam mogao, dok sam ga pratio ka izlazu. „Rekao bih
da je usluga koju ste dobili od mene bila ono... savršena. A opet, ničim je
niste nagradili. Smem li da pitam zašto?“
„Ne.“
„Šta
ne?“
„Ne
smete da me pitate zašto. Barem, ako zaista želite da mi pružite savršenu
uslugu.“
„Ali...“,
započeo sam.
„Ali
pošto to očito ne želite, da li i dalje očekujete nagradu?“
Krenuo sam da
skupljam pljuvačku, ali tada sam primetio da nije bio niži od mene. Bio je čak
pola centimetra viši. Progutao sam pljuvačku i otvorio mu vrata
