RAZLIKE U VISINI

 

            U prizemlju su se hranili budžovani. Uglavnom vlasnici jahti nad kojima su balili turisti koji su šetali marinom. Bogatuni su jeli sendviče, pili pivo i nosili kačkete, jer kad si toliko pun love jednostavne stvari ti dođu kao egzotika. Klub je, razume se, bio zatvoren za javnost.

Na spratu iznad, nalazio se restoran za plebs. Daleko lepše uređen. Sav u belim površinama, ukrašen drvetom i mermerom, prodavao je japanski minimalizam uz mediteranski hedonizam. Svako ko bi seo za sto mogao je da se oseti kao vlasnik neke od jahti koje su mu se ljujale pred nosom. To je valjda i bio glavni trip restorana. Da se osetiš bogatiji nego što jesi i platiš za to više nego što možeš da priuštiš.

Batica za stolom broj šest bio je tipičan gost. Crne peglane lone, fina šulja, ali ne dovoljno fina, i naravno, gilje. One ih uvek odaju. Očigledno gažene barem godinu dana. Bogatuni to ne rade. Ni s najdražim komadima.

Naručio je najskuplje jelo sa menija. Uvek to rade. Nažalost, retko kad to mogu da isprate sa flašom najboljeg vina. Njega ne služimo na čašu. I ja sam ga probao samo jednom. Nakon neke proslave, Koreanci japiji ostavili su pola litre da vetri na stolu. Iskapio sam ga u garderobi sa šeficom smene.

Batica je u međuvremenu uživao u rib-aju. Razvlačio ga je po ustima lagano, kao žvaku. Nikome se u ovom restoranu ne žuri jednom kada dobije hranu. Možeš da obrišeš tonu čaša i escajga, dok ne pređu na dezert. A za dezert vole da se kurče. Sve su cene približno iste, pa onda pitaju za svaku stavku sa menija. Kao da ih zabole za sastojke i kalorije. Samo jedu govna pre nego što se zaslade. Sve u svemu, načekaš se dok ne zatraže račun.

Batica je najzad podigao ruku.

Cifra nije bila astronomska, ali bila je dovoljno krupna da nabacim malo širi kez dok sam u glavi preračunavao procente, a njemu pružao kožne korice sa utisnutim imenom restorana. Udaljio sam se od stola nečujno kao veverica, a onda, grickajući bademe iza šanka, čekao trenutak da pokupim svoj plen. Klimnuo je glavom.

Par novih, kao ispeglanih, krupnih novčanica. Kusur sam vratio u sitnim i izgužvanim, kako bi im umanjio vrednost i želju da ih zadrži. Uprkos tome, baja je svaku ponaosob ispravio, a onda redom stavio natrag u novčanik. Čak je i kovanice naslagao jednu na drugu i gurnuo sebi u džep. Nije mi ostavio ni cent. Nisam mogao da verujem.

„Gospodine“, rekao sam najljubaznije što sam mogao, dok sam ga pratio ka izlazu. „Rekao bih da je usluga koju ste dobili od mene bila ono... savršena. A opet, ničim je niste nagradili. Smem li da pitam zašto?“

„Ne.“

„Šta ne?“

„Ne smete da me pitate zašto. Barem, ako zaista želite da mi pružite savršenu uslugu.“

„Ali...“, započeo sam.

„Ali pošto to očito ne želite, da li i dalje očekujete nagradu?“

Krenuo sam da skupljam pljuvačku, ali tada sam primetio da nije bio niži od mene. Bio je čak pola centimetra viši. Progutao sam pljuvačku i otvorio mu vrata