PREVRAT

 

Nezadovoljni građani

okupili su se na trgu

i tražili od vladara

da im saopšti istinu.

Vladar je to,

nakon dužeg kolebanja,

i učinio.

Zavladala je tišina.

I od tad ona vlada.

UMEĆE RATOVANJA

 

Da bi postao savršen ratnik

moraš prihvatiti smrt.

Prihvatiti da si već mrtav.

I kao takav krenuti u borbu.

Ali zašto bi išao u borbu,

kada si mrtav?

Za šta se u tom slučaju

vredi boriti?

Šta pobeda, uopšte,

znači u smrti?

Možda je to,

u stvari,

Nazarićanin dokučio.

Možda on zaista

nije doneo mir – nego mač.

Ultimativno oružje,

za koje svaki ratnik

može da se uhvati

dok u jeku bitke

ničice pada.

TAJNI AKT

 

Bačva Piva.

Najglasnija pivara u gradu.

Što glasnija to bolja – rekao je preko telefona.

Tačno na vreme, u pivaru ulazi sredovečni debeli muškarac sa kačketom nabijenim preko nosa. Osvrne se po punoj pivari i kada me ugleda, zastane pogledom, pokušavajući da prozre nisam li ja taj koga traži. Taj sam. Pokazujem to neiskrenim smeškom.

Debeli prilazi stolu i seda bez pružanja ruke i formalnog upoznavanja. Ušmrkne glasno i proguta masnu pljuvačku. U očima mu se vidi da me prezire. Osećanje je obostrano, ali ja svoje ne pokazujem otvoreno. On je taj koji se otvara.

„Znači, ti si taj novinar, a?“

„Taj sam“, odgovaram.

„Čitao sam tvoje članke. One o ubijenoj kurvi.“

„Nije kurva, nego pevačica.“

„Moš’ misliti. U čemu je razlika? Stavljao si slike leševa na naslovnu stranu, a sad ćeš da mi popuješ.“

„Šta ćete da popijete?“

Pogledao me je razdražljivo, a zatim spustio pogled na moju čašu. 

„Isto što i ti.“

Otišao sam do šanka i doneo mu zanatasko pivo sa aromom lubenice. Crveno i mutno. Kao krv. Šest procenta alkohola.

„Rekli ste da imate dve slike“, pitao sam.

„Imam.“

Ćutali smo i pili.

„Čega tačno?“

„Njegove keve.“

Pili smo još.

„Gole?“

„Skroz“, rekao je i iskezio se samozadovoljno kao milioner.

Nije bio milioner, ali bio je daleko od siromaha. Preprodavao je umetnine iz propalih starogradskih porodica onim novokomponovanim. Smena generacija.

„Da li se prepoznaje da je ona?“

„Da li bi ti svoju kevu mogao da prepoznaš na modernističkom aktu?“

„Verujem da bi.“

„Pa i ja verujem da bi.“

Premišljam se. Tvdrim pazar. On to zna. Ali ne zna sve.

„Ako budemo to objavili, moramo da imamo dokaze“, kažem najzad.

„Dokaze za šta? Da se keva predsednika jebala sa ćaletom vođe opozicije? Pa kome to nije jasno, neće ga ni ovo ubediti.“

„Ali on ju je slikao golu.“

„I to sa ljubavlju.“

Smeje se. Brojim njegove žute zube i računam u sebi. Po slici može da dobije stopedeset hiljada najviše. Ja ću za jednu uzeti barem duplo. Urednik će fotografiju prve slike objaviti mutno. Na drugoj ili trećoj strani. Kao upozorenje. A zatim počinje da kaplje lova... ili krv.

„Dakle...jel imamo dil?“, pita me debeli.

Crvena kap mu se sliva niz masni vrat.