Džon
se probudio ranije nego inače. Danas je očekivao važnu posetu i želeo je da na
gori Karmel sve bude spremno za doček njegovih starih prijatelja. S mukom se
uspravio u krevetu, tiho je prdnuo, a zatim je, češući nabrekli stomak, prišao
prozoru. Sitne ljudske prilike već su trčkale po imanju, noseći vodu s bunara i
slažući cepanice na gomilu. Nedaleko od njegove barake, na porodičnom groblju,
zjapila je prazna raka. Sanduk s telom njegove majke nalazio se u maloj drvenoj
kapeli stotinu metara dalje. Dva dana ranije iskopao ga je iz zemlje i ostavio
tamo.
Sto
pedeset milja dalje, u Palestini u Teksasu, na obronku borove šume, David je pakovao
zavežljaj umotan u šatorsko krilo na svoj kamionet. Po običaju, razgovarao je
sam sa sobom. Delove tog razgovora njegova okolina je tek mestimično mogla da
čuje kada bi nesvesno počeo da izgovara pojedine reči naglas. Ime Džon više je puta
moglo da se čuje. Kao i pominjanje Džonove majke u različitim kontekstima. Dva
momka sedela su u kabini vozila, čekajući ga u tišini. Nekoliko nasmejanih žena
mahalo mu je iz okolnih prikolica dok je ulazio u kamionet. Nijedna od njih
nije nosila šminku.
Džon
je nakon doručka otišao u kapelu. Posmatrao je blatnjavi sanduk ispred sebe s
prezirom. Nije mogao da poštuje mater svoju. Bila je trideset godina starija od
skota kojeg je pustila u zajednicu, a zatim i u svoju ložnicu. On, njen jedini
sin, bio je stariji od muškarca kojem se podavala iz noći u noć. On zna Reč
Božiju kao niko drugi – kazala mu je kada ju je pitao šta radi sa njim. Džon
nikad nije mnogo mario za Bibliju. Ali posed mu je pripadao. Bilo je to njegovo
nasledno pravo i bio je spreman da ga brani životom. Što se tiče zajednice,
nije imao ništa protiv da je nasledi zajedno sa zemljom. Gledao je na njih kao
na robove. To što su bili bele puti nije predstavljalo neku posebnu razliku.
Otišao je do propovedaonice i zavukao ruku u tajni pregradak. U njemu je i
dalje stajao suvenir iz Svete zemlje.
David
nije pričao dok je vozio. U nekom trenutku, jedan od njegovih saputnika
prekinuo je tišinu. „Hoćeš li je zaista uskrsnuti, Davide?“ Mali krst zaljuljao
se na retrovizoru. David se okrenuo ka mladiću i pogledao ga u zdravo oko. „Doći
će vreme za uskrnuća, Entoni. Ali pre toga na red dolazi nešto drugo.“ „Strašni
sud“, zaključi Entoni nervozno. Davidovo stado nije bilo sigurno kako će njihov
prorok reagovati na Džonov izazov. Mnogi su bili uvereni da će David učiniti
čudo i jednom zauvek pokazati podeljenoj pastvi kroz koga zaista Bog govori. Kada
su jutros videli zavežljaj u njegovim rukama, shvatili su da će malo šta danas
biti izgovoreno.
Džon
je mirno čekao da se kapela u Karmelu napuni. Kada je juče dobio dojavu da je
David kontaktirao policiju i pokušao da ga prijavi za zlostavljanje leša, znao
je da skot neće odgovoriti na njegov izazov. Barem ne onako kako je on planirao.
Džon je uzeo mikrofon i obratio se okupljenima. „Kao što svi znate, lažni
prorok David podelio je ovu pastvu svojim poganim jezikom. Razdvojio je
porodice i prijatelje. Uništio je zajednicu. Jeste! Slatkorečiv je taj lažni
prorok. Ali znate li ko je isto tako bio slatkorečiv? Satana u Edenu! I kao što
je Adam tuđom krivicom isteran iz Rajskog vrata, neki od vaših najmilijih
krenuli su za Davidom kada sam ga isterao iz Karmela. Ali, Bog je milostiv, a
Isus oprašta svima koji ga nose u srcu. Zato sam u želji da njih – vaše
najmilije, vratim u Karmel gde im je i mesto, uputio toj prokletoj zmiji izazov.
Da se jednom za svagda vidi ko je od Boga, a ko od Đavola pomazan.“ „Amen“, odgovorili
su okupljeni. „Ali Satana nikad pred lice Boga nije izašao, a da mu iza leđa nije
petljao. David neće doći danas ovde da klekne i prisustvuje čudu koje sam
nameravao da uradim. Niti ću ja to čudo izvesti. Bog mi se obratio sinoć u snu
i rekao je: „Danas iz smrti ne diži! Danas u smrt šalji!“ „Amen“, odgovorili su
okupljeni.
David
se parkirao dva kilometra dalje niz put. Odmotao je zavežljaj i podelio puške mladićima,
a zatim im dao detaljna upustva. Planirao je da posed napadne s tri strane i
tako istera Džona na čistinu. Znao je da Karmelovci, koji su ostali na posedu,
ne znaju da rukuju oružjem. On je sa sobom poveo sve ratobornije vernike. Njegovom
suparniku preostali su starice i plašljivci. Pomolio se tiho s momcima, a onda
su zajedno nestali u šipražju.
Džon
se nije trudio da nišani. Čim je ugledao prvu siluetu, sačekao je da dođe na
razdaljinu od dvesta metara i istrošio ceo šaržer u tom pravcu. Mirno je
napunio uzi i repetirao ga. U šipražju se više ništa nije pomeralo.
Uznemireni glasovi dolazili su iz podruma kapele. Katanac na podnim vratima bio
je debeo kao palac. Zažalio je što nije poneo kuler s pivom. Bilo je sparno kao
u paklu.
David
se nalazio iza ambara. Mogao je da vidi kako Entoni trkom nestaje u pravcu
kamioneta, nakon što je njegov brat pokošen rafalom. Nije mnogo računao na
njih, ali bio mu je potreban neko ko bi odvlačio pažnju Džonu. Sada više nije
mogao da računa na stražnji ulaz u kapelu. Morao je da pređe na plan B. Otrčao
je iza letnje kuhinje gde su držali generator. Kanister s benzinom bio je
dopola pun.
Kada
su vatrogasci stigli, David i Džon bili su jedini preživeli na posedu Karmel. To
je uskoro trebalo da se promeni. Dva muškarca, prekrivena slojem masne gareži i
zgrušane krvi, stajala su nad raspadnutim lešom starice i naizmenično zazivali
Boga. Čudo je samo čekalo da se desi.
