PARK PRIJATELJSTVA

 

U parku Prijateljstva

na Ušću

pored svakog platana

postoji kamena ploča

sa uklesanim imenom.

Čoveka i zemlje.

Recimo,

Hoze iz Ekvadora,

ili Saib iz Libana.

To su ljudi,

koji su verovatno,

zasadili to drveće.

I godine su uklesane.

’61 najčešće.

Jedno drvo je,

kažu,

zasadio i Mik Džeger.

Onomad kad su

prašili na Ušću.

 

Na samom ulazu

u park Prijateljstva

postoji jedna rupa.

Šaht sa koga su

ukrali poklopac.

Umesto poklopca

stoji jedna od tabli

sa nečijim imenom

i prekriva rupu.

Neko ju je iščupao

iz zemlje kraj drveta,

i stavio na otvor

za kanalizaciju.

Da neko ne upadne.

Uostalom,

čemu služe prijatelji.

SRCE OD KAMENA

 

U knjizi piše

da se kamen i čovek

ne razlikuju mnogo.

Oba je stvorio kosmos

suštinski

od iste tvari.

Kamen je živ

i menja se,

samo ako ga posmatraš

dovoljno dugo.

Kamen ima karakter

i dušu.

Nedaleko od mesta

gde čitam sve to

stoji kamena skulptura.

Apstraktnog oblika,

ali ujedno

podseća na usne,

isprepletena tela

i zgužvanu loptu,

sve u zavisnosti

s koje strane

je posmatraš.

I koliko dugo.

Skulptorka kaže

da je dugo radila

na njoj.

Toliko dugo

da misli da skulptura

predstavlja čin samoće.

Žao mi je tog kamena.

Previše ljudskog

ima u sebi.

POEN

 

Znaš ono

kad goluba

na svom putu

zaobiđeš

da se ne uplaši.

Tad gore,

na nebesima,

začuje se Ding.

Skupljaj to.

Kao Mario.