Stajao sam na ivici kosog krova
propalog
tržnog centra
na
ivici grada
i
pogledom pratio farove
kamiona
masnih od dizela
koji
su na spidu jurili
trasama
Ibarske magistrale.
Stajao
sam na ivici betonske ploče
najvišeg
sprata
nedovršene
bolnice
u
arapskom delu Jafe
i
slušao pijan od vina
poziv
na večernju molitvu
sa
suzama u očima.
Stajao
sam na samoj ivici Starog kontinenta
sa
starom devojkom
koja
mi je iz straha
nekoliko
puta lomila srce
srećan
što je ne čujem više šta priča
zbog
jakog vetra
i
divljeg Atlanskog okeana.
Stajao
sam na ivici stražarske kule
sa
napunjenom puškom
i
gledao krvavi mesec iznad Negeva
na
koji su
baš
u tom trenutku
zalajala
pseta iz predgrađa
dve
hiljade kilometara daleko.
Ipak,
istina
je da nijednom
ni
sa jedne ivice na koju sam stao
nisam
gledao u ambis ispod sebe.
Uvek
sam čkiljio u daljinu.
Kratkovid,
polusvestan i voljen.
“He who jumps into the void owes no explanation to those who stand and
watch” –Jean-Luc Godard
