Običan narod okupljen kraj cilja
čekao je da se na stazi pojavi gradonačelnik,
kako bi ga dočekao aplauzom i prethodno uvežbanim bodrenjem.
Gradonačelnik je voleo da trči i da bude bodren.
Pojavio se iza krivine u crnoj uskoj majci, natopljenoj znojem,
i sa brojem jedan na grudima.
Iza njega, tri prilike, takođe obučene u crno, pratile su ga u stopu.
Narod je krenuo da tapše i uzvikuje ime gradonačelnika.
Kako se približavao cilju, žamor publike postajao je sve tiši.
Lica u masi krenula su da blede.
Najvatreniji navijači, istureni u prve redove,
počeli su da se guraju nazad, što dalje od staze.
Čak i ushićeni glas voditelja sa ozvučenja je utihnuo.
Crne prilike iza gradonačelnika izvijale su se i šaputale mu nešto u uvo.
On ih je ignorisao i nastavljao da trči ka cilju.
Nije se osvrnuo čak ni kada su sve tri istovremeno
krenule da puštaju užasne krike iz svojih razjapljenih čeljusti.
Dok je on zadihan, ali nasmejan ubrzavao tempo,
tri spodobe su grabile krvavim rukama njegova mokra prsa,
ostavljajući crvene i lepljive tragove na tamnoj, brzoupijajućoj tkanini.
Masa oko cilja počela je panično da se razbija u manje grupe,
sklanjajući poglede od crnih pratilja i njihovih nakaznih glava
koje su se krivile ukrašene isprepletanim živim otrovnicama.
Furije su vrištale imena svih žrtava
koje je gradonačelnik ostavljao za sobom na svom usponu do gradskog dvora.
I svi su čuli i videli Furije osim njega.
Mirne savesti, protrčao je kroz cilj šireći ruke pobedonosno.
