CARPE DIEM

Osam sati izjutra. Autobuska stanica u beogradskom predgrađu. Radna snaga čeka prevoz do radnih mesta. I ne zna šta da radi. Ni ovde, ni tamo gde idu, ni u autobusu koji će ih tamo odvesti. Sunce je sveže, tek izašlo iz vode, ali sve ostalo već deluje buđavo. Ovakvo raspoloženje kvari sve oko sebe. Sve osim sunca. Ono nas samo gleda.
Narandžasti zraci padaju na lim prazne narandžaste kutije. Kutija stoji prikačena na stub pored stanice. Na kutiji belim slovima piše “Dvadesetičetiri sata – besplatne novine”. Oko stuba sa kutijom se guraju neki ljudi koje tek sad primećujem. Mršavi starac u debelom odelu, blago zaostala žena, pijanica sa mamurlukom, zdepasti čovek sa lobanjom i šakom neandertalca, par bledih penzionera bez penzije i jedan deda koji odudara jer je očešljan. Okupljeni oko prazne kutije, guraju se među sobom sa pola snage. Znoje se. Naročito mršavi starac u debelom odelu.
Kombi staje kraj stuba sa kutijom. Neki jak momčić iznosi gomilu novina iz njega i ponavlja sebi u bradu: “Samo polako”. Pijanica odgurava blago zaostalu ženu na začelje, očešljani pravi kurvinski potez koji ga dovodi nadomak momčića, ali mršavi starac u debelom odelu grabi prvih dvadeset komada. Onda nastaje haos. Momčić baca novine na ulicu i ulazi u kombi koji odlazi. Grabež traje samo par sekundi, ali dovoljno da ti se zgadi ceo život.
Očešljani deda napušta gomilu sa hrpom novina u rukama. Neko sa stanice mu dobacuje: „Ostavi bar jedan primerak“.  On neće ni da čuje. Zaista neće.  „Šta će ti toliko novina, da nećeš sve da ih pročitaš?“
“Šta te boli kurac”, odgovara očešljani deda i nestaje brzim hodom iza trafika. I ostali nestaju. Ostaje samo prazna kutija.
 Možda ih prodaju po komšiluku da bi imali da jedu. Možda neki primerak i besplatno podele, osećajući se dobro zbog toga. Možda je to samo mentalitet ovog naroda. Ne znam. Znam jednu stvar. Te novine nisu besplatne. Za njih nisu. Debelo su ih oni platili. I još ih otplaćuju. Autobus stiže na stanicu i ja ulazim u njega, nadajući se da ću i ja nekako uspeti da zgrabim svoj dan. A sunce me samo gleda. Kao do malopre ja njih.

Krajnje rešenje

Iscrtao sam krug i u njegovom centru centar glavnog grada. Pravilan kružni tok poplaveo od težine cokula, pendreka i uniformi. Plav kao modrica. I ne želiš da ga pipneš. Nema slučajnih prolaznika u tom krugu. Prolaznike sklanjam, mada sklanjaju se oni i sami. Sklanjaju se i gunđaju od besa, a besne od straha, a strahuju od dece. Veoma zajebane dece. Deca dolaze.

Krug se steže kao silovana pička. Ona se slivaju u njega. Slivaju se iz okolnih ulica kao kiša. I kao što se kiša uliva u kanalizaciju, tako se i deca ulivaju u otvore stadiona. Unutra žubore kao govna. Pevaju pesme o Bogu, o ratu i svetoj zemlji što je iz sveta izopštena. Pevaju o svemu što znaju. Ne pevaju o životu. Dozivaju smrt sređenu, veliku i časnu. Kao da će takvom smrću, tek tako, da ih časte. Osećaju deca. Deca su najbolja publika. Deca su namrštena publika. Mršte se kao da im je jebo mater svako ko je stigao i  ko ih je prestigao. Kao da su ih prevarili otac, majka i najbolji prijatelj u dosluhu. I niko više ne zna za koga oni to navijaju.

 Ispod njih, vučjaci laju kao lavovi. Na uzicama pored vučjaka, kerovi drže jezik za zubima. Plaše se. Deca im mašu. Svojim zastavama. Nema strašnije vojske od one koju očaj okupi, a nijedna nije brojnija od te. Uplašene i poslušne ih izvodim odatle. I vučjake i kerove. Igra treba da počne. Teren će ostati prazan.

Razglas kreće da zuji sa bandera: „Stadion je od ovog trenutka zatvoren. Dovod vode i struje na stadion je od ovog trenutka zatvoren. Svaki digitalni signal sa teritorije stadiona je od ovog trenutka onemogućen. Intervencija “Krajnje rešenje” počinje.”

Deca ispuštaju urlik. Svi kao jedan. Intonacija koju evnusi nikad nisu mogli da pogode. Buka koja se skuplja i širi iz muda. Membrane zvučnika počinju da drhte. Od straha.

“Postoji samo jedno rešenje. Moramo da vas se rešimo. Postoji samo jedno pravilo. Dvadeset vas će da izađe odavde. Dvadeset živih. Ostali nisu više dobrodošli.”

Deca ponovo ispuštaju urlik. Ne shvataju. Desetine hiljade ih je. Svetla na stadionu se gase i sve postaje mračnije no ikad.  U mraku stvari postaju jasnije. Pederi, bankari i panduri su ih zajebali. Doveli su ih u kavez. Zlatni kavez, jer ovo je trebao da bude zlatni derbi. I biće. Ultimativni. Najzad će videti ko je jači.

Svetleća raketa se ispaljuje sa juga i sleće pravo na čelo dečka sa severa, prekidajući mu svaku misao i životnu funkciju. Pored toliko spida on to ni ne oseća. Igra je počela. Palim semafor.

17m²

Sve staje u sedamnaest metara kvadratnih. Crno pojačalo, dva crna zvučnika, crni kompjuter, crni sto i par crnih čizama. Nije sve tako crno. Prazni beli zidovi su pravi kontrast svemu tome. Oni su bedemi jednog povoljno iznajmljenog sveta. Mog sveta.

Termin „moj svet“ upotrebio sam prvi put u svojoj šestoj godini. Tada sam pošao u školu i shvatio da su sva deca iz razreda rođena godinu dana pre mene, ili kako mi je najkrupniji dečak u učionici to pojasnio - ja sam bio klinac i nisam pripadao u 1/4. Već na prvom velikom odmoru sam odlučio dve stvari. Prva je da ću zauvek ostati klinac. Druga je da nikada neću pripadati u 1/4. Tako je nastao moj svet.

On ima sedamnaest metara kvadratnih. Sa prozora mog sveta vidi se gomila drugih prozora. Kao kad jedno ogledalo postavite ispred drugog i onda gledate sebe u milion primeraka. Jedino što ja ne vidim sebe. Svi ostali me vide kroz taj prozor. Siguran sam da se tako umetnici osećaju. Izlažu deliće svog života pogledima potpunih stranaca. Slike, muzika, filmovi, knjige...sve to, ako iole vredi, sadrži nešto najintimnije od svog autora. I sve to, ako iole vredi, na kraju završi pred nama. I sve to ume da bude neprijatno.

Nema kajanja, ali nema ni sažaljevanja. Umetnici i stvaraju nadajući se da će to neko nekada da primeti. Zato pišu, slikaju, glume, ili iznajmljuju stanove od sedamnaest metara kvadratnih u koji svako sa suprotne strane ulice može da baci pogled. Ne vredi se kriti iza egzibicionizma. Providno je.

Ipak, više nije dovoljno da otvoriš mantil u lice svetu. Čak ni činjenica da ispod mantila ne nosiš ništa, ne pomaže puno. Ljudi su već sve to videli i čuli. Možda zato više ništa ne primećuju. U dvadeset i prvom veku planeta Zemlja je ubacila u četvrtu. Niko na njoj više nema vremena za bavljenje ičim drugim osim sobom. Na kraju krajeva, to je sve što i umetnici rade. Bave se sami sobom. Jedino što oni očekuju da se i svi ostali bave njima.

Neko ko je želeo da od lepog napravi i korisno, izmislio je momenat prepoznavanja. To je onaj deo filma u kom glavni junak proživljava isto što i ti; kad izgovara rečenicu koja opisuje tačno kako se ti tada osećaš. To je dobar film, zar ne? I to je momenat kada taj film postaje dobar, zar ne?

Interesantan si samo onome koga nalaziš interesantnim. Interesantno. Umesto da nad samim sobom vršim autopsiju kako bi neko sa gađenjem odvratio pogled, mogu ispred tebe da poturim ogledalo i zauzvrat dobijem divljenje. Sve što treba da uradim kao umetnik je da stvorim nešto što liči na tebe.

Sa prozora mog sveta vidi se gomila drugih prozora. Možda bih to mogao da zapišem. Možda bih mogao da zapišem šta se odigrava iza njih. Ne brinite. Neće biti sve tako crno. Prazni beli papiri biće pravi kontrast svemu tome. Jedino se pitam, da li će i sve to stati u sedamnaest metara kvadratnih?

Poklon

Jedan od izgubljenih dečaka iz Nedođije spustio se nečujno na drvenu ivicu prozora. Nije znao šta da očekuje. Nije očekivao da će biti toliko hladno. Bio je novembar, ali to njemu nije ništa značilo. Tamo odakle je on dolazio nisu postojale godine, pa tako ni meseci. Vreme se menjalo po raspoloženju tamo odakle je on dolazio. Ovde je bilo hladno.

Unutra je gorelo svetlo. Čuli su se glasovi i muzika, orili su se smeh i opijenost. Čaše su kucale i pucale i pljesak odobravanja. Čuo se rođendan. Trideset i drugi. Dugo je nije video, ali za njega je to bilo kao juče. Za njega je sve bilo kao juče. Osim danas.

Provirio je unutra. Odrasla je. Naravno.  Sve one odrastu. Bila je i dalje lepa, ali tek kada se nasmejala shvatio je zbog čega je došao. Smejala se kao dete. Bilo mu je toplije kada se smejala. Otvarala je poklone uživajući u svakom momentu. Podigla je sliku, prvo ju je osmotrila, a onda je okrenula ka drugima da je vide. Na slici je bila bela koverta. Devojka koja joj je poklonila sliku rekla je preglasno da u koverti ima tri hiljade. Svi su se smejali.

Bilo mu je toplije. 

I on joj je doneo poklon. Izvukao je iz džepa crnu vrećicu. Otvorio ju je kao da želi da se uveri da je zlatni prah i dalje tu. Upitao se da li u vrećici ima više od tri hiljade onoga što je bilo u koverti sa slike. U svakom slučaju bilo je dovoljno da polete. Pogledao je ka mesecu i znao je da je još rano. Odbacio se nogama i nečujno se spustio na krov. Umirio se. Zatvorio je oči i posmatrao njen osmeh. I bilo mu je toplo. Neko vreme.

Probudio ga je poznat zvuk. Zujala je oko njega i svetlela previše za njegove pospane oči.  Bunovan samo nekoliko trenutaka, naglo se trgao, potrčao ka ivici krova i zamalo pao. Zvončica ga je držala za pramen kose i šutirala u vrat. Iz džepa je izvadio vrećicu, posuo se prahom i skliznuo sa ivice. Na prozoru su ga sačekali ugašeno svetlo i razočarenje.  Na prozoru, pored, njihao se plamen sveće.

Provirio je unutra. Odrasla je. Imala je grudi sa malim šiljatim vrhovima i tanak red dlaka među nogama. Devojka se ljubila sa njom. Ista ona koja joj je poklonila sliku sa kovertom u kojoj je bilo tri hiljade. Tri hiljade čega, pitao se dok joj se devojka spuštala u međunožje. Izvila je glavu od uživanja i osmehnula se. Ovoga puta ne kao dete.

Ponovo mu je zujalo oko glave. Sada je zvuk bio drugačiji. Usporen. Mutan. Kao uzdasi. Možda je to i bila Zvončica, ali on nije mogao da misli o tome. Vibrirao je od uzbuđenja. Krv iz glave se sada spustila na neko drugo mesto. Osetio je bol u korenu kose. Jebena pravila. Jebena Zvončica. Ostavio je vrećicu na ivicu prozora i odskočio ka mesecu.

Možda je pronađe ujutru.

U povratku ponašao se čudno. Leteo je besciljno, ali je poslušno pratio zlatan trag prašine koji se pružao pred njim . Razmišljao je šta će sve ispričati drugim izgubljenim dečacima u Nedođiji. Osmehnuo se. Ovoga puta ne kao dete. U očima mu se umesto zenica nazirao crni trag njenog međunožja.

Ostrvo

“Kada sunčev zrak zaigra ko plamen i osvetli noć na ostrvu pasa,
Čopor će doći da dočeka gosta, bez imena gost - bez imena rasa“

Ovde se jedino okean nikad nije mirio sa tišinom. Uvek je imao taj šum i pokret koji je nežno brisao sve pred sobom. Sunce je zalazilo, a bosonoga devojka je donosila poslednje grančice na gomilu suvog drveta koja se uzdizala na plaži. Pažljivo je stavila dva pruta na sam vrh, spustila se polako na kolena i nemo posmatrala zalazak. U momentu kada je na plažu padao poslednji sunčev zrak, zatvorila je oči i udahnula ga duboko. Nepomično je sačekala da sunce potone, a onda se sagla i izdahnula ka pruću. Buknuo je plamen.
 Na obližnjem uzvišenju, silueta belog psa posmatrala je vatru koja je rasla i devojku koja se polako udaljavala od lomače. Pas je sačekao  da nestane sa horizonta, a onda je ispustio dugačak i ravan huk. Činilo se da se čak i okean tada primirio i načuljio uši.
Počeli su da nailaze sa svih strana. Dugorepi, kratkodlaki, čitavi i osakaćeni, graciozni, tromi i neukrotivi.  Hiljade pasa je hrlilo ka vatri. Trčali su i preskakali tropsko rastinje uživajući u nagonu i pesku koji su bacali iza sebe. Lavež je odjekivao plažom stvarajući divlji zvučni talas. I sve bi bilo, prošlo i nestalo kao stampedo da se jedan po jedan nisu ukopavali u mestu. Svaki baš na onom na kojem je trebalo. Svaki je znao svoje mesto oko velike vatre. Beli pas sa brežuljka je krenuo ka svom. 
Spustio se tamo gde je bilo najtoplije. Da je bio milimetar bliže, plamen bi oprljio njegovu svetlu i svetu dlaku.  Da je bio milimetar bliže, goreo bi. Ali njegove reči ne bi, da je bio samo milimetar dalje.
“Ulica, drum, put…” zarežao je. “Mnogo je imena za dom. Mnogo je i onih koje je udomio taj vijugavi trag što ljudi ostavljaju za sobom. Dom onoga koga čekamo večeras, nosi ime Susedgradska. To nije ulica gde je rođen, to je ulica koju je obeležio i zauzeo. Nju je branio i u njoj se hranio. Iz nje je nepoželjne terao i u nju se iz teranja vraćao. To je mesto sa kog polazi večeras.
Onaj koga čekamo večeras, samotnjak je i od svoje vrste prijatelje skoro da nema. Devet para čovečijih ruku ga je mazilo sa iskrenom ljubavlju, na četiri praga bio je dobrodošao da se skloni od zime i četiri ženke su ga na kratko imale u srcu i u sebi. On u svom srcu nosi dva čovečija lika, svaki savršen komad svinjskog mesa,  jednu ženku koju nikada nije uspeo da osvoji i svaku zoru koju je dočekao. U zoru je rođen i ona je sve što mu je od majke ostalo.
Ožiljaka nosi par, jer svoje bitke vodi  lukavo i čeljusti okrvavi samo kad mora. Od svoje vrste štitio se ljudima, a od ljudi, kao što znate, zaštite nikad nije bilo. Zlo je osetio, ali ga nije razbesnelo. Držao se svog traga i lutao je tek toliko da umiri mesec. Kad slobodu imaš oduvek, znaš koliko ti je od nje dovoljno. Svako od nas ovde to zna. To jasnije nije nigde do ovde.
Onaj koga čekamo večeras, jedan je od onih što su u zapise ljudske ušetali. To znači da je upamćen. Zbog toga njegov miris biće drugačiji od vašeg. Neka vas to ne plaši, to su samo sećanja vezana za njega. Vremenom će izvetriti iz njegove dlake.“
Beli pas je na trenutak zaćutao i podigao njušku. Zatvorenih očiju onjušio je slani vazduh.
„Onaj koga čekamo večeras je krenuo...pokažite mu put.“
Jedan po jedan, a opet svi sinhronizovano, podigli su se. Mesec se sklonio iza oblaka. Hiljade različitih intonacija zavilo je ostrvo u moćan huk. Okean se povukao u sebe. Zavijali su kao jedan i kao sve što je taj jedan stvorio. Vatra je počela da divlja. Zavijali su bez predaha i bez žurbe. I duga je bila noć, duga koliko i put što vodi od ulice Susedgradske do Ostrva Pasa.
Negde pred zoru, psi su polako počeli da se okreću i odlaze. Ubrzo je na plaži ostao samo topli, garavi krug što je nekada bio vatra. Čuo se i video samo okean. Taj šum i pokret koji je donosio sve sa sobom.  Mokar i umoran, na plažu je iz vode izašao crni pas, bez repa i orijentacije. Pogledao je oko sebe i stresao se. A onda se laganim korakom uputio ka šumi u centru ostrva.  Na obližnjem uzvišenju, silueta belog psa posmatrala ga je kako nestaje sa horizonta. Sunce je izlazilo.

Posvećeno: www.thedogisland.com

Skafander

Nikada to ne bih mogao da dokažem, ali on je tu. Oko mene. Čak i sad. Ne znam da li se jednostavno i neobjašnjivo pojavio ili je oduvek bio tu, tek jednog dana sam podigao ruku ka licu i opipao hladnu površinu. Nevidljivo je okruživala moju glavu.

Tog dana nisam oprao zube i kosu. Tog dana nisam jeo. Nisam mogao, jer je hladna površina sprečavala da išta dopre do mene. Iako je sve to bilo vrlo neobično, nisam bio naročito uznemiren. Zapravo sam imao čudan osećaj da sam bezbedan. Tu unutra. Sutradan je moj nevidljivi oklop nestao kao da se ništa nije ni dogodilo.

 Ali događalo se.

Vremenom je počeo da se pojavljuje sve češće. U sred razgovora, reči sagovornika bi se zamutile i utišale, a moje sopstvene bi odzvanjale i vraćale mi se. U sred fizičkog konflikta, pesnice, ma koliko čvrste, više mi ne bi nanosile nikakav bol. U sred poljubaca, karmin bi izgubio ukus, a usne toplinu. Naučio sam da živim sa tim. Naučio sam da se pravim da slušam i da ćutim, da bez straha udaram glavom i da se okrećem kad god bi mi se lepo lice primaklo u pogrešnom trenutku.

Naučio sam da gnjuram kroz život.

Vremenom je počeo da ostaje sve duže. Navikao sam da posmatram stvari oko sebe iz izobličene vizure. Navikao sam i na bol u vratu koji je nastajao od njegove težine. Doduše, nekada bih počinjao da se gušim, ali uvek je ostajalo dovoljno kiseonika za bar još jedan ropac. I ja sam se i dalje osećao bezbedno. Tu unutra.

A tamo napolju niko ništa nije primećivao. Ljudi su u sivim jatima prolazili pored mene. Ponekad bih ugledao neku ribu koja bi mi privukla pažnju svojim šarenim dezenom i elegantnim pokretima. Ponekad bi mi se neka i obratila, ali sve što sam ja video bila su usta koja su se naizmenično otvarala i zatvarala. Pažnja bi mi ubrzo odlutala. Negde unutra.

Sve manje sam izlazio. I iz kuće; i iz njega.

A onda, jedne noći, osetio sam poznatu težinu na ramenima. Ležao sam i razmišljao. Polako sam tonuo u san. 20.000 milja pod svesti. Iznenada, iz tog ambisa, kao mehur isplovila je misao. Hladna i očigledna, ali tek tad formulisana: „Šta bi se desilo kada bih pokušao da ga skinem?“

Podigao sam ruke ka vratu, stisnuo ih i povukao jako. Osetio sam snažan pritisak u glavi. Atmosfera se promenila. Spustio sam ga pažljivo na sto pored kreveta. Mesečina je padala direktno  na njega, a on je nju bacao po zidovima sobe. Dešavalo se. Nešto neobično i važno.

Po nevidljivoj površini mestimično se formirala tečnost. Kondezacija halucinacije. Pružio sam ruku i dočekao kap na jagodicu prsta. Bila je suva i teška. Neko vreme sam je posmatrao kao Bog Evu. Liznuo sam je. Bila je gorka kao tuga. Ukus depresije. Poput dobrog vina, i u njoj su mogle da se osete godine. Znači hronična. Upitao sam se...kada stvari nazoveš svojim pravim imenom, menja li to štogod?

Uzeo sam skafander i vratio ga među ostale igračke.

Neko dete u piščevom bloku

Sve je bilo belo. Kažem sve, mada nije bilo ničega. Ničeg osim nekog deteta koje je spokojno sedelo usred svog tog belog. Okretalo je staklenu bočicu u rukama i posmatralo kako se mastilo preliva i kovitla unutar nje. Očaravajuće, ozbiljno i opsesivno, bile bi reči koje bi dete upotrebilo da ih je znalo.

Niotkuda lepet krila. Na par metara od deteta sleteo je gavran. Svojim crnim očima pikirao je crnu bočicu u njegovim rukama ostajući savršeno i besprekorno miran, a zloslutan. Dete je radoznalo pogledalo u pticu. U njenom crnom oku videlo je kovitlac, isti onaj kovitlac koji je ostajao zarobljen u bočici.

Gavran je kriknuo i džukački raširio krila. Dete je podiglo ruku i bočica sa mastilom je zadrhatala u stegnutoj šaci. Naglim pokretom šake, i bočica i gavran su poleteli. Gavran je znao da leti.

Dete, bez ičega više, prišlo je crnoj barici koja se razlivala u nepravilnu šaru, dok su iz nje štrčale krhotine stakla. Gavran je prišao barici i posmatrao dok se mastilo, polako kao smola, lepilo za njegove kandže. Napravili su sranje. Gavran je bio kriv. Dete je htelo da ga šutne.

Ptica je poskočila i ostavila predivan crni trag svojih kandži tamo gde je dodirnula belo. Očaravjuće. Dete je čučnulo i impulsivno spustilo šaku u mastilo. Pravo na krhotine stakla. Poseklo se. Ozbiljno. A onda je povređenom šakom pored sebe ostavilo svoj prvi trag. Crn trag, sa malo crvene. I nastavilo je to da radi. Opsesivno.