KRAJ

 

Beton

puca pod nogama

na mestu

gde sam učio

slobodna bacanja.

Nema koša.

Tu je rupa

u koju propada

celo naselje.

Zelenjaci,

pet solitera

kraj stare škole,

nisu više zeleni.

Ulaz

što bio je pun

naših potpisa i opušaka,

okrečen je

u bolesno oker

i ograđen šipkama.

Kao ludnica.

Šuma

u kojoj se

gubilo detinjstvo,

spljoštena je

između dve faze

novogradnje.

Livada,

gde se niizčega

svako leto

rađao Luna park,

puna je

kladionica

i menjačnica.

Noću svetle

kao uranijum.

Žuta prodavnica,

iza koje sam

grlio

prvu pravu

plavu devojku,

pusta je i zatvorena.

Spremna za rušenje.

Spremam se i sam.

Podočnjaci,

i prve staračke fleke.

Nemam pojma

da li će išta

preostati na kraju.

Uostalom,

kraj će

verovatno biti

na nekom

drugom mestu.