Gde si ga sakrio, oče?
Zašto si ga tako duboko zakopao?
I u tako sitne žilice, zašto si ga prosejao?
Gledam oko sebe i svega ima na izvol’te.
Vode bistre, vode slane, vode koja s neba pada.
Ploda što iz zemlje raste, mesa što po zemlji hoda.
I vazduha neprimetnog više je no ičeg drugog.
Ali onoga šta mi najviše treba, najmanje ima.
Da nije to zato, Bože, što si ga za sebe ugrabio?
Pa si nama, sinovima, samo mrve ostavio.
Gde si zlato sakrio, oče?
No comments:
Post a Comment