CVRKUTANJE NA JASTUKU

 

Sunce još ne izlazi.

Lenjo, i tek poluglasno, izgovaram njeno ime.

Ne odgovara.

Drmam je, isprva nežnije, a onda malo grublje.

Ne pomera se.

Ustajem iz kreveta i posmatram je.

Diše.

Hvatam je za ramena, uspravljam je i obrćem u krevetu.

Noge stavljam na jastuk, a glavu tamo gde su joj bile noge.

Spava kao beba.

Sunce počinje da se probija kroz zavese.

Kroz prozor uleće mala ptica pevačica.

Nadleće njen jastuk, vrti se oko nogu, a onda izleće napolje.

Stojim nepomično.

Ptica nanovo uleće u sobu i sve se ponavlja.

Nakon što ptica izleti, još jednom je uspravljam i okrećem.

Vraćam joj glavu na jastuk, a noge na dno kreveta.

Ptica ulazi u sobu po treći put.

Leti joj oko glave i iznenada sleti na mekanu ćubu njene kose.

Došeta do poluotvorenih usta i nestane u njima.

Ona se budi.

Zeva.

„Dobro jutro“, kaže mi cvrkutavo.

„Dobro jutro“, odgovaram.

Ničim ne pokazujem da znam da je natprirodna.