Osam sati izjutra. Autobuska stanica u beogradskom predgrađu. Radna snaga čeka prevoz do radnih mesta. I ne zna šta da radi. Ni ovde, ni tamo gde idu, ni u autobusu koji će ih tamo odvesti. Sunce je sveže, tek izašlo iz vode, ali sve ostalo već deluje buđavo. Ovakvo raspoloženje kvari sve oko sebe. Sve osim sunca. Ono nas samo gleda.
Narandžasti zraci padaju na lim prazne narandžaste kutije. Kutija stoji prikačena na stub pored stanice. Na kutiji belim slovima piše “Dvadesetičetiri sata – besplatne novine”. Oko stuba sa kutijom se guraju neki ljudi koje tek sad primećujem. Mršavi starac u debelom odelu, blago zaostala žena, pijanica sa mamurlukom, zdepasti čovek sa lobanjom i šakom neandertalca, par bledih penzionera bez penzije i jedan deda koji odudara jer je očešljan. Okupljeni oko prazne kutije, guraju se među sobom sa pola snage. Znoje se. Naročito mršavi starac u debelom odelu.
Kombi staje kraj stuba sa kutijom. Neki jak momčić iznosi gomilu novina iz njega i ponavlja sebi u bradu: “Samo polako”. Pijanica odgurava blago zaostalu ženu na začelje, očešljani pravi kurvinski potez koji ga dovodi nadomak momčića, ali mršavi starac u debelom odelu grabi prvih dvadeset komada. Onda nastaje haos. Momčić baca novine na ulicu i ulazi u kombi koji odlazi. Grabež traje samo par sekundi, ali dovoljno da ti se zgadi ceo život.
Očešljani deda napušta gomilu sa hrpom novina u rukama. Neko sa stanice mu dobacuje: „Ostavi bar jedan primerak“. On neće ni da čuje. Zaista neće. „Šta će ti toliko novina, da nećeš sve da ih pročitaš?“
“Šta te boli kurac”, odgovara očešljani deda i nestaje brzim hodom iza trafika. I ostali nestaju. Ostaje samo prazna kutija.
Možda ih prodaju po komšiluku da bi imali da jedu. Možda neki primerak i besplatno podele, osećajući se dobro zbog toga. Možda je to samo mentalitet ovog naroda. Ne znam. Znam jednu stvar. Te novine nisu besplatne. Za njih nisu. Debelo su ih oni platili. I još ih otplaćuju. Autobus stiže na stanicu i ja ulazim u njega, nadajući se da ću i ja nekako uspeti da zgrabim svoj dan. A sunce me samo gleda. Kao do malopre ja njih.
No comments:
Post a Comment